О књизи: 2012 / Сама поезија Нине Јагодинцеве некако ћути - читала сам је, али је остао осећај неизрецивости, она иста „продорна неизричивост" коју је она толико воли аутор осећа. „Песме су саткане из пауза... Речи су само облик“, каже она. Али ово је далеко од симболике; напротив, поезија је овде веома објективна на путу ка оностраном, аутор пажљиво поставља „земаљске” светионике тако да се огледа у читаоцу кроз овоземаљске омиљене знакове. И постаје светло од препознавања чудесних ситница – од њих, „неспособних и трапавих“, плете се пут у рај.